Po u „Kupini“
– jedna impresija
Književno
veče na temu „Edgar Alan Po kao otac modernog horora“ ostavilo
me je razočaranom. Prisustvovala sam prethodnoj interaktivnoj
književnoj večeri o Bukovskom, veći deo toga mi se svideo, pa sam
očekivala da ova kvalitetom bude ista, ako ne bolja. Međutim...
Prvo je sve kasnilo 20 minuta, a onda su nam u 20.20 umesto da počnu
sa najavljenim programom, pustili klipove i trejlere za filmove
rađene po motivima Poovih priča. Predavač (koji bi po koncepciji
organizatora trebalo da bude samo moderator) obratio se publici tek u
20.40, kao razlog kašnjenja navodeći prvo tehničke problema, a
posle pet minuta – novinare. Da, „novinari
se moraju ispoštovati“,
ali valjda i publika, koja je platila kartu,
zaslužuje neko poštovanje.
Predavač, dr Dejan Ognjanović nam je potom deset,
petnaest minuta objašnjavao kako „dugo nije držao predavanje u
Nišu“, pa na čemu je magistrirao, na čemu je doktorirao i dugo
objašnjavao o čemu i kako će pričati. Nisam sigurna kome je to
predavanje (od interaktivne večeri nije bilo ništa) bilo namenjeno.
Među publikom je bilo dosta njegovih bivših studenata (Dejan
Ognjanović je nakada predavao na Departmanu za anglistiku na
Filozofskom fakultetu u Nišu), ali ne verujem da je predavanje
namenio njima, tj. iskreno se nadam se da nije. Dobili smo podatke
koji se mogu i na Vikipediji naći, i to onako nabacane, bez reda,
nedorečene. Ne verujem da je publika shvatila da li je gotski roman
pošto se razvio iz ranog u zreli (bili smo zasuti raznim datumima)
prerastao u žanr strave i užasa, kako se to desilo i koja je Poova
uloga u tome. Predavač reče i da je gotski roman nestao još u XIX
veku – sigurna sam da se mnogi teoretičari sa tim ne bi složili i
naveli mu primere takvih romana napisanih u XX veku. Nazovi šale („U
to vreme su mislili da je brak srećan kraj!“,
„Hteli su decu, mislili su da je to sreća i
slične budalaštine!“)
kojima se, pretpostavljam, htelo malo probuditi publiku nisu
uspevale. Pokušaj interaktivnosti, kada je predavač postavio
pitanje „Zašto su Poa, Amerikanca, toliko interesovali dvorci,
zamkovi i cela ta ikonografija koja ne postoji u Americi?“, a u
cilju „pravljenja
male pauze, dok popijem vodu“, takođe
nije uspelo. Voditeljka (konferansije, najavljivačica, nisam baš
sigurna koja je njena uloga bila), u pokušaju da spase stvar, rekla
je da se odgovor krije u literaturi koju je Po čitao. Predavač na
to kaže: ''Jeste on to čitao, ali nije to to'', a onda se potpuno
izgubi u drugim pričama i do kraja večeri ne dobismo odgovor.
Ognjanovićeva najava interaktivne književne večeri
Posebno
su čudni u predavanju bili pasaži o srpskoj književnosti. Po je
znao, kaže naš predavač, da bude koncizan, da govori samo o onome
što je bitno za priču, „za
razliku od srpskih književnika, koji nikad to nisu znali i pisali su
i pisali o raznim, nepotrebnim glupostima“.
Ispade cela srpska književnost bezvredna, a
posebno je loš Dejan Stojiljković – „Ovde
se dive Deksi Pantelejskom, jednom običnom škrabalu“.
Sve vreme sam čekala da podigne svoj roman
Naživo
i da vikne: „Ovo
jedino od srpske književnosti vredi, ovo čitajte!“
(poneo je tri, četiri primerka, mislila sam da
će ih podeliti – prodavao ih je). Inače, osim što ne voli srpsku
književnost, Dejan Ognjanović ne voli ni srpski jezik. Maska
crvene smrti, film
Rodžera Kormana koji nam je obezbedio predavač (malo je, inače,
vikao na voditeljku, optužujući je da je ranije otkrila publici
koji je film u pitanju, iako je on izričito tražio da to bude
iznenađenje) nije imao srpski titl, već engleski.
Ipak,
ono što je mene najviše pogodilo je kraj književne večeri. U redu
mi je taj veliki ego, samohvalisanje, idiolatrija, znam za Dejana
Ognjanovića i ranije, ali napadanje ljudi, mladih ljudi koji nešto
rade, trude se – tu povlačim liniju. Preporučujući svoj blog,
rekao je da je pisao o „silovanju
Kuće Ašera“, tj.
„o jednoj wanna be
kritičarki, jednoj žaljenja vrednoj osobi koja je iz sumanute
feminističke perspektive pisala o toj Poovoj priči“.
Radi se, naime, a to publici nije rečeno, o
Mileni Ilić, diplomiranom filologu za opštu književnost, koja je o
svom trošku pokrenula književni časopis Libartes
i koja se
bavi savremenim, poststrukturalističkim proučavanjem književnosti.
Iako njen rad nema veze sa feminizmom, iako je svoje stavove dokazala
naknadnim odgovorom Ognjanoviću koji ju je napao na svom blogu, on
ne samo da nije našao za shodno da taj odgovor/odbranu objavi ili
linkuje na svom blogu, već je, i posle godinu, dve dana i dalje
napada, i to na „svom prvom, posle dugo vremena, javnom predavanju
u Nišu“. Još je
žalosniji bio aplauz dela publike tom pljuvanju. Studenti su baš tu
odlučili da podrže bivšeg profesora.
Na
kraju je naš predavač zadovoljan sišao sa bine, s osećajem
trijumfa, ne sumnjam. Mi koji znamo engleski smo ostali da gledamo
film, neki od nas iritirani, zapitani zašto se takvom jednom čoveku,
pardon, takvom jednom govoru dalo mesta u „Kupini“
(ili bilo gde). No, sigurna sam da ga je već
ujutru „zvono alarma bacilo nazad u krevet; s trzajem se našao
zapetljan u čaršave, na jastuku skroz deformisanim od snova, dok je
kroz polusklopljene očne kapke nazirao da se pokazuje pravo stanje
stvari“ (da, imam roman Naživo,
još iz vremena niške „Prosvete“
– zamislite, dobila sam ga na poklon).
Jovana Katić
