Po u „Kupini“ – jedna impresija

Književno veče na temu „Edgar Alan Po kao otac modernog horora“ ostavilo me je razočaranom. Prisustvovala sam prethodnoj interaktivnoj književnoj večeri o Bukovskom, veći deo toga mi se svideo, pa sam očekivala da ova kvalitetom bude ista, ako ne bolja. Međutim... Prvo je sve kasnilo 20 minuta, a onda su nam u 20.20 umesto da počnu sa najavljenim programom, pustili klipove i trejlere za filmove rađene po motivima Poovih priča. Predavač (koji bi po koncepciji organizatora trebalo da bude samo moderator) obratio se publici tek u 20.40, kao razlog kašnjenja navodeći prvo tehničke problema, a posle pet minuta – novinare. Da, „novinari se moraju ispoštovati“, ali valjda i publika, koja je platila kartu, zaslužuje neko poštovanje.

Predavač, dr Dejan Ognjanović nam je potom deset, petnaest minuta objašnjavao kako „dugo nije držao predavanje u Nišu“, pa na čemu je magistrirao, na čemu je doktorirao i dugo objašnjavao o čemu i kako će pričati. Nisam sigurna kome je to predavanje (od interaktivne večeri nije bilo ništa) bilo namenjeno. Među publikom je bilo dosta njegovih bivših studenata (Dejan Ognjanović je nakada predavao na Departmanu za anglistiku na Filozofskom fakultetu u Nišu), ali ne verujem da je predavanje namenio njima, tj. iskreno se nadam se da nije. Dobili smo podatke koji se mogu i na Vikipediji naći, i to onako nabacane, bez reda, nedorečene. Ne verujem da je publika shvatila da li je gotski roman pošto se razvio iz ranog u zreli (bili smo zasuti raznim datumima) prerastao u žanr strave i užasa, kako se to desilo i koja je Poova uloga u tome. Predavač reče i da je gotski roman nestao još u XIX veku – sigurna sam da se mnogi teoretičari sa tim ne bi složili i naveli mu primere takvih romana napisanih u XX veku. Nazovi šale („U to vreme su mislili da je brak srećan kraj!“, „Hteli su decu, mislili su da je to sreća i slične budalaštine!“) kojima se, pretpostavljam, htelo malo probuditi publiku nisu uspevale. Pokušaj interaktivnosti, kada je predavač postavio pitanje „Zašto su Poa, Amerikanca, toliko interesovali dvorci, zamkovi i cela ta ikonografija koja ne postoji u Americi?“, a u cilju „pravljenja male pauze, dok popijem vodu“, takođe nije uspelo. Voditeljka (konferansije, najavljivačica, nisam baš sigurna koja je njena uloga bila), u pokušaju da spase stvar, rekla je da se odgovor krije u literaturi koju je Po čitao. Predavač na to kaže: ''Jeste on to čitao, ali nije to to'', a onda se potpuno izgubi u drugim pričama i do kraja večeri ne dobismo odgovor.

Ognjanovićeva najava interaktivne književne večeri

 Posebno su čudni u predavanju bili pasaži o srpskoj književnosti. Po je znao, kaže naš predavač, da bude koncizan, da govori samo o onome što je bitno za priču, „za razliku od srpskih književnika, koji nikad to nisu znali i pisali su i pisali o raznim, nepotrebnim glupostima“. Ispade cela srpska književnost bezvredna, a posebno je loš Dejan Stojiljković – „Ovde se dive Deksi Pantelejskom, jednom običnom škrabalu“. Sve vreme sam čekala da podigne svoj roman Naživo i da vikne: „Ovo jedino od srpske književnosti vredi, ovo čitajte!“ (poneo je tri, četiri primerka, mislila sam da će ih podeliti – prodavao ih je). Inače, osim što ne voli srpsku književnost, Dejan Ognjanović ne voli ni srpski jezik. Maska crvene smrti, film Rodžera Kormana koji nam je obezbedio predavač (malo je, inače, vikao na voditeljku, optužujući je da je ranije otkrila publici koji je film u pitanju, iako je on izričito tražio da to bude iznenađenje) nije imao srpski titl, već engleski.

Ipak, ono što je mene najviše pogodilo je kraj književne večeri. U redu mi je taj veliki ego, samohvalisanje, idiolatrija, znam za Dejana Ognjanovića i ranije, ali napadanje ljudi, mladih ljudi koji nešto rade, trude se – tu povlačim liniju. Preporučujući svoj blog, rekao je da je pisao o „silovanju Kuće Ašera“, tj. „o jednoj wanna be kritičarki, jednoj žaljenja vrednoj osobi koja je iz sumanute feminističke perspektive pisala o toj Poovoj priči“. Radi se, naime, a to publici nije rečeno, o Mileni Ilić, diplomiranom filologu za opštu književnost, koja je o svom trošku pokrenula književni časopis Libartes i koja se bavi savremenim, poststrukturalističkim proučavanjem književnosti. Iako njen rad nema veze sa feminizmom, iako je svoje stavove dokazala naknadnim odgovorom Ognjanoviću koji ju je napao na svom blogu, on ne samo da nije našao za shodno da taj odgovor/odbranu objavi ili linkuje na svom blogu, već je, i posle godinu, dve dana i dalje napada, i to na „svom prvom, posle dugo vremena, javnom predavanju u Nišu“. Još je žalosniji bio aplauz dela publike tom pljuvanju. Studenti su baš tu odlučili da podrže bivšeg profesora.

Na kraju je naš predavač zadovoljan sišao sa bine, s osećajem trijumfa, ne sumnjam. Mi koji znamo engleski smo ostali da gledamo film, neki od nas iritirani, zapitani zašto se takvom jednom čoveku, pardon, takvom jednom govoru dalo mesta u „Kupini“ (ili bilo gde). No, sigurna sam da ga je već ujutru „zvono alarma bacilo nazad u krevet; s trzajem se našao zapetljan u čaršave, na jastuku skroz deformisanim od snova, dok je kroz polusklopljene očne kapke nazirao da se pokazuje pravo stanje stvari“ (da, imam roman Naživo, još iz vremena niške „Prosvete“ – zamislite, dobila sam ga na poklon).

Jovana Katić